Пређи на садржај

Немања Пејчиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Немања Пејчиновић
Пејчиновић као играч Локомотиве
Лични подаци
Пуно име Немања Пејчиновић
Датум рођења (1987-11-04)4. новембар 1987. (37 год.)
Место рођења Крагујевац, СФРЈ
Висина 1,85 m
Позиција одбрана
Јуниорска каријера
Раднички Крагујевац
2003—2005 Рад
Сениорска каријера
Године Клуб Наст. (Гол)
2005—2007 Рад 20 (0)
2007—2008 ОФК Београд 0 (0)
2008 → Рад 16 (1)
2008—2010 Рад 16 (0)
2009 → Црвена звезда 14 (0)
2009—2010 → Херта Берлин 16 (0)
2010—2014 Ница 100 (6)
2014—2018 Локомотива Москва 85 (3)
2018 Чангчуен Јатаи 13 (2)
2020 Вождовац 8 (0)
2020—2022 Факел Вороњеж 48 (4)
Репрезентативна каријера
2008—2009 Србија до 21 7 (1)
2008—2016 Србија 3 (0)

Немања Пејчиновић (Крагујевац, 4. новембар 1987) је бивши српски фудбалер. Играо је на позицији одбрамбеног играча.

Клупска каријера

[уреди | уреди извор]

Пејчиновић је поникао у крагујевачком Радничком,[1] одакле је 2003. године дошао у београдски Рад. У екипи Рада је завршио омладински стаж, и дебитовао у сениорском фудбалу. У лето 2007. прелази у ОФК Београд, где због проблема са повредом није забележио ниједан суперлигашки наступ.[2] Од другог дела сезоне 2007/08. поново постаје играч Рада. У наредном периоду се усталио у екипи Рада и са клубом изборио повратак у Суперлигу Србије. Постао је и капитен Рада, и стигао до позива у младу и сениорску репрезентацију.[2]

Други део сезоне 2008/09. је провео на позајмици у Црвеној звезди, а у јулу 2009. одлази на нову позајмицу, овога пута у немачког бундеслигаша Херту.[3] Одиграо је 16 бундеслигашких утакмица током сезоне 2009/10, али је клуб заузео последње место на табели и тако испао у нижи ранг. У јулу 2010, и даље као играч Рада, Пејчиновић одлази на позајмицу у француског прволигаша Ницу.[4] У децембру 2010. и званично постаје играч Нице са којом потписује троипогодишњи уговор.[5] Био је стандардан првотимац Нице а након истека уговора у јуну 2014. је напустио клуб.[6]

У јуну 2014. је потписао четворогодишњи уговор са Локомотивом из Москве.[7] У првој сезони осваја Куп Русије,[8] а исти успех понавља две године касније.[9] У сезони 2017/18. са Локомотивом стиже и до титуле првака Русије, прве након 14 година чекања.[10] У шампионској сезони је одиграо 23 од 30 првенствених утакмица (22 као стартер).[11] Након завршетка ове сезоне, Пејчиновићу је истекао уговор па је напустио клуб.[12]

У јулу 2018. је потписао уговор са кинеским прволигашем Чангчуен Јатаијем.[13] У Кини је одиграо 13 првенствених мечева, након чега је напустио клуб.

Након више од годину дана без ангажмана, Пејчиновић се у фебруару 2020. враћа у српски фудбал и потписује уговор са Вождовцем.[14] Дебитовао је за Вождовац на отварању пролећног дела такмичарске 2019/20. у Суперлиги Србије, када је његов тим поражен 2 : 1 на гостовању Младости у Лучанима.[15] У наредном колу, Вождовац је на свом стадиону дочекао суботички Спартак, а Пејчиновић је почео меч као стартер.[16] Ипак, после само пет минута се повредио, па је морао да напусти терен.[17] Због повреде је одсуствао са терена наредне три недеље,[18] а у међувремену су сва фудбалска такмичења прекинута због пандемије корона вируса.[19] Суперлига Србије је настављена крајем маја 2020, а Пејчиновић је до краја сезоне наступио на преостале четири утакмице, провевши на свакој од њих по 90 минута на терену. У августу 2020. је продужио уговор са Вождовцем на још годину дана.[20] У уводних 10. кола такмичарске 2020/21, Пејчиновић је само два пута излазио на терен.

Средином октобра 2020. је напустио Вождовац и вратио се у Русију, где је потписао за тамошњег друголигаша Факел из Вороњежа.[21] У Факелу је провео две сезоне након чега је завршио играчку каријеру.[22]

Репрезентација

[уреди | уреди извор]

Са младом репрезентацијом Србије је наступао на Европском првенству 2009. у Шведској.

За сениорску репрезентацију Србије је одиграо три утакмице. Дебитовао је 14. децембра 2008. на пријатељској утакмици против Пољске (0:1), а дрес „А тима” облачио је још у два наврата: 26. маја 2014. против Јамајке (2:1) у Њу Џерсију (САД) и 15. новембра 2016. против Украјине (0:2) у Харкову.[23]

Трофеји

[уреди | уреди извор]

Локомотива Москва

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Nemanja Pejčinović: U srcu Kragujevac, u Moskvi kao kod kuće”. infokg.rs. 25. 2. 2018. Приступљено 11. 2. 2020. 
  2. ^ а б „Сезона Немање Пејчиновића”. politika.rs. 19. 12. 2008. Приступљено 11. 2. 2020. 
  3. ^ „Nemanja Pejčinović prešao na pozajmicu u Hertu”. rts.rs. 25. 7. 2009. Приступљено 11. 2. 2020. 
  4. ^ „Pejčinović na pozajmici u Nici”. rts.rs. 18. 7. 2010. Приступљено 11. 2. 2020. 
  5. ^ „Pejčinović i zvanično igrač Nice”. b92.net. 21. 12. 2010. Приступљено 11. 2. 2020. 
  6. ^ „Pejčinović odbio novi ugovor u Nici: Monako i Ren vode u trci za njegov potpis”. mozzartsport.com. 20. 5. 2014. Приступљено 11. 2. 2020. 
  7. ^ „Pejčinović 4 godine u Lokomotivi”. b92.net. 11. 6. 2014. Приступљено 11. 2. 2020. 
  8. ^ „Trofej u rukama Škuletića i Pejčinovića: Lokomotiva osvojila Kup Rusije!”. sport.blic.rs. 21. 5. 2015. Приступљено 11. 2. 2020. 
  9. ^ „Pejčinović za SK: Kup je spasio sezonu Lokomotive”. n1info.com. 5. 5. 2017. Архивирано из оригинала 19. 09. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  10. ^ „Pejčinović za maxbetsport.rs: Titula s Lokomotivom kruna karijere”. maxbetsport.rs. 6. 5. 2018. Архивирано из оригинала 09. 11. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  11. ^ „Pejčinović nije među Krstajićevih 35: Ne zovu me...”. mozzartsport.com. 16. 5. 2018. Приступљено 11. 2. 2020. 
  12. ^ „Pejčinović tražio 2.000.000 evra - Lokomotiva odbila”. mozzartsport.com. 6. 7. 2018. Приступљено 11. 2. 2020. 
  13. ^ „Zvanično: Nemanja Pejčinović peti Srbin u Kini”. mozzartsport.com. 8. 7. 2018. Приступљено 11. 2. 2020. 
  14. ^ „Bomba na krovu: Pejčinović potpisao za Voždovac!”. mozzartsport.com. 7. 2. 2020. Приступљено 11. 2. 2020. 
  15. ^ „ЗМАЈЕВИ ОСТАВИЛИ БОДОВЕ У ЛУЧАНИМА. МЛАДОСТ – ВОЖДОВАЦ 2:1”. fkvozdovac.rs. 15. 2. 2020. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  16. ^ „ВОЖДОВАЦ – СПАРТАК СУБОТИЦА 2:3. ИЗВЕШТАЈ ИЗ МИНУТА У МИНУТ”. fkvozdovac.rs. 21. 2. 2020. Архивирано из оригинала 18. 10. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  17. ^ „NAJVEĆA ZVEZDA PRELAZNOG ROKA VEĆ NA PAUZI: Pejčinović se povredio u uvodu meča sa Spartakom (KURIR TV)”. kurir.rs. 21. 2. 2020. Приступљено 16. 10. 2020. 
  18. ^ „ПОЗНАТЕ ПРИРОДЕ ПОВРЕДА НЕМАЊЕ ПЕЈЧИНОВИЋА И НЕМАЊЕ ВУЧИЋА”. fkvozdovac.rs. 23. 2. 2020. Архивирано из оригинала 21. 10. 2020. г. Приступљено 6. 8. 2020. 
  19. ^ „СХОДНО ПРОГЛАШЕЊУ ВАНРЕДНОГ СТАЊА, ФК ВОЖДОВАЦ ОБУСТАВЉА СВЕ АКТИВНОСТИ ДО ДАЉЕГ!”. fkvozdovac.rs. 15. 3. 2020. Архивирано из оригинала 18. 10. 2020. г. Приступљено 11. 2. 2020. 
  20. ^ „Dobra vest za dobro jutro svih navijača Voždovca – Nemanja Pejčinović i naredne sezone ostaje „Zmaj”!”. fkvozdovac.rs. 5. 8. 2020. Архивирано из оригинала 14. 08. 2020. г. Приступљено 6. 8. 2020. 
  21. ^ „Pejčinović se vratio u Rusiju”. mozzartsport.com. 15. 10. 2020. Приступљено 16. 10. 2020. 
  22. ^ „Pejčinović objavio kraj karijere”. mozzartsport.com. 10. 9. 2022. Приступљено 31. 10. 2021. 
  23. ^ „Pejčinović Nemanja”. reprezentacija.rs. Приступљено 11. 2. 2020. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Немања_Пејчиновић&oldid=28709947”